Pedala i piše Dušan Milojkov
Petnaesti dan, 23. juni: SARPSPORG – Moss – Kambo – Vestby – As – Ski – Vinterbro – Oslo – Ski – KROKSTAD – 179 km.
Juče sam se radovao, jer sam bio sve bliže Oslu, a danas se radujem, jer sam baš blizu glavnog gradu Norveške države, postojbini Telenora. Ali Norveška nije poznata samo po Telenoru, ona je zemlja Tura Hajerdala i zato sam samo vozio i vozio bez većih zaustavljanja jedva čekajući da stignem u Oslo. Prvu pauzu pravim u Mosu na benzinskoj pumpi. . U nastavku putovanja, a s obzirom da je današnja etapa dugačka verovao sam da ću u Oslo stići pre zatvaranja svih Kon Tiki muzeja i da ću zato imati dovoljno vremena za tu vrstu radosti, kao i za obilazak ostalih značjnijih turističkih mesta. Osim Kon Tikija, želeo bih da posetim i Munkov muzej koji ima 1100 slika, ukljućujući i čuveni “Krik”.
Trebalo je da pronađem najkraći put do Osla. Od moguća tri, ako izuzmem auto put do glavnog grada Norveške odabrao sam onaj koji se prostire bliže obali, jer sam želeo da se nadišem mora.
Odmah na ulazu u grad video sam da je kao i svi velegradi i Oslo kipući kotao, s bujicama ljudi, u kućama i na ulicama, s prometom koji je pravo vrzino kolo savremene transportne tehnike. U tome se, po broju automobila ne razlikuje od ostalih velegrada u kojima sam bio. Naročita organizovanost, rekao bih i neobična, druge je prirode. Oslo je pun biciklista, ima ih kao mrava. Ovaj grad ima i drugih karakteristika, kao što ih imaju i svi gradovi sveta, pun je kafića, a oni nisu ništa manje puni posetilaca od kafića u Beogradu, pa kako smatram, da su kafići i restorani mesta gde sede dokoni ljudi u Oslu sam potražio neko drugo mesto gde sam hteo da sednem. Tražio sam klupu u nekom parku u kojem postoji internet konekcija, i našao sam je. Kada sam se konektovao pronašao sam sve lokacije koje su me zanimale, ali sam i video sajt: couchsurfing.org. Na sajtu sam pročitao kako su kao u mnogim zemljama sveta i u Norveškoj mladi Norvežani uvek spremni da besplatno ustupe krevet u svojoj kući na nekoliko dana. Jedino tako, boravkom od nekoliko dana može da se vidi i uživa u tri veoma posebna prirodna fenomena: polarni dan, polarna noć i polarna svetlost, koja se smenjuje u zavisnosti od područja. Ništa manja radost ne bi mi bila da sam pozvao nekoga sa sajta ko bi me primio na spavanje, ali moj plan nije bio da spavam u Oslu.
Dobre rute za obilazak svih velikih gradova su i parkovi, pa sam prvo otišao u park Vigeland. U njemu sam, kao ljubitelj skulptura uživao u predivnim ostvarenjima. Blizu je bio i park Frogner, u blizini kojeg su kuće veoma karkteristične i podsećaju na prizore iz bajki.
Prvi muzej u koji sam iz pomenutih parkova pošao bio je Munkov muzej. Do tog mezeja stigao sam kada sam krenuo na sever Osla. Na tom putu nikako nisam hteo da zaobiđem groblje Var Flersers na kojem su sahranjeni pisac Henrik Ibzen i slikar Edvard Munk. Na obali mora našao sam Munkov muzej. Izgrađen je kao da je kula od karata.
Biti u Oslu, a ne posetiti Muzej Vikinških brodova značilo bi kao da nisam bio u Norveškoj. On se nalazi na poluostvu Bigdoi (Bygdoy). Kao klinac čitao sam Hogara strašnog i njegove priče sa Helgom, ali njih dvoje mi svakako nisu poželeli dobrodošlicu. Od vikinških brodova više me je zanimao splav Kon Tiki pa sam potražio istoimeni muzej. Na tom putu naišo sam na nekadašnju Telenor Arenu. Ona važi za najveći zatvoreni stadion u severnoj Evropi kapaciteta 15.000 gledalaca, dok na koncerte stane i 23.000 ljudi.
Muzej Tura Hajerdala lako sam pronašao, vozeći elitnim naseljem sa prebogatim skupocenim kućama. U muzeju sam proveo skoro sat vremena, posle čega sam bio gladan pa sam odabrao jedan od mnogih restorana. U ponudi su bila: mlada goveđa rebarca, kuvana ovčetina sa sosom, mlada ćuretina, biftek s pečurkama, pečena svinjetina, pržena divlja patka…
Posle obilaska Osla uputio sam se u Ski i Krostad. Krostad je malo selo koje ima samo jednu prodavnicu. Prodavnicu drže dvojica Pakistanaca koji su, videvši na mojim leđima putanju puta toliko bili divni da su mi servirali hamburger i skuvali nacioalni čaj. Posle zatvaranja prodavnice otšli su kući, a ja sam ušao u vreću za spavanje i na klupi sam prespavao noć.
Dan šesnaesti, 24. juni: KROKSTAD – Elvstad – Askim – Orje – Arjang – Tenvig – SEGMON – 189 km.
Siguran da ovo što radim nikako nije greška, bez obzira na sve, seo sam na bicikl i zajedno sa svojom senkom krenuo u Elvstad. U ovu etapu pošao sam plako, kao brod čiji kapetan nije siguran koliko je rečno korito bezbedno za sigurnu plovidbu. Kada sam se dobro zagrejao nastavio sam srednjom brzinom, a onda sam krenuo “punim gasom”. Osećao sam se kao kapetan svog života i zato mi pripada pravo da komandujem svojoj sudbini. U mašti su mi promicali trenuci iz jučerašnje posete Oslu, posebno sve ono što je uradio kapetan Kon Tikija Tur Hajerdal sa svojim splavom. U muzeju sam pogledao sve fotografije i video materijal sa njegovog putovanja. To je bilo njegovo, a ovo je moje, pomislih. Dok sam vozio prema Aškimu trudio sam se da svoju pažnju zadržim na tim iz muzeja, a one su treperele i rasplinjavale se u mislima.
Da bih iz Aškima stigao u Orje često sam zapitkivao ljude gde treba da skrećem. Tako mi se po stoti put isplatila teorija: „Ko pita ne skita“. U Orju se zadržavam na benzinskoj pumpi da bih popio jednu pepsi colu. Bio je to trenutak da potrošim poslednji norveški novac. Kada sam gurnuo ruku u džep i izvadio sitninu ispostavilo se da sam već sve potrošio. Radnica, kada je videla na mojim leđima koliko sam kloimetara prevezao častila me je pićem posle čega sam krenuo u Arjang.
Posle prelaska granice sa Švedskom vozio sam tridest kilometara u smeru Karlstada da bih stigao u Arjang. U centru Arjanga sam se zadržao taman toliko da se fotografišem ispred statue Trola, lika iz bajke. Nakon toga nastavio sam putovanje prema Segmonu. Priliku što sam bio u Arjangu iskoriso sam za kupovinu jabuka. Trgovci su, zna se, hvalisav svet, i uglavnom sam na takve trgovce ovde nailazio pa sam od njega kupio četiri jabuke i od dve sam uzreo sve što se može uzeti. Polako sam uživao u njihovim blagodetima, dakle, uzeo sam od njih sve, na kraju i njih cele. U nastavku vožnje, posle Tvenga naišao sam sa desne strane puta na ogromno jezero. Na njegovoj obali pojeo sam preostale dve jabuke što je potvrdilo da trgovac nije bez razloga hvalio svoju robu. Jabuke su mi ujedno bile večera pa sam stigavši u Segmond pomislio kako ću naći hotel, ali tako mala mesta to nemaju, pa sam ponovo morao da spavam na klupi jedne autobuske stance. Kad sam legao pokrio sam se preko glave, savio se u vidu kifle te sam u svojoj uobrazilji počeo da prikupljam letimično slike iz današnjeg dana i da ih spajam u jednu celinu. Na kraju je tu ispalo svašta lepo, s najjačim utiskom da je sve to tako zato što je tako trebalo da bude. Nakon toga ubrzo sam zaspao, i poslednja misao bila mi je kako bih voleo da i sutra bude lepo vreme. Ta me misao ni u snu nije ostavljala.
