„Kirbaj ili kirvaj je termin nemačkog porekla, a u naš jezik je ušao u vidu tuđice (iz germanizma). Termin kirvaj je nastao od nemačke reči kirchweih (kirche – crkva, weihe – posveta), koja u prevodu znači – blagoslov crkve ili crkvena slava. Generalno govoreći, kirvaj predstavlja veliku crkvenu svečanost određenog naseljenog mesta.“
U kovinskoj opštini slavi ga selo Skorenovac. I kao što se cela opština sjati u goste u Gaj za Spasovdan, u Deliblato za Duhove, Bavanište za Gospojinu, tako se i na kirvaj 20.avgusta dolazi u Skorenovac, na mirise domaće kuhinje, kolača sa cimetom i prah šećerom, na štrudle i druge đakonije. Ali, dolazi se i zbog šareniša od livenih bombona i raznih drangulija koje deci uvek pričinjavaju veliku radost. Skorenovac koji je poslednjih godina doživeo veliki odliv stanovništva za kirvaj ponovo zažagori, jer se u njega sjate i oni koji su otišli i njihovi gosti. Mirisi, muzika, narodna nošnja, sve se to proteže od crkve duž glavne mesne zone, u jednu veliku feštu.
Crkva u Skorenovcu posvećena je Svetom Stevanu Kralju i ovaj kirvaj slavi se njemu u čast.
„Od kada je 1892. godine završena gradnja današnje crkve Svetog Ištvana ( Stevana), Skorenovac obeležava seosku slavu pod imenom Kirvaj, u čast svog prvog hrišćanskog kralja i ujedinitelja. Na mađarskom se kralj izgovara kiraj, otuda i naziv ove svetkovine – ispričala je za naš portal meštanka, ali i novinarka i prevodilac u penzij, Terezija Mađar, onako kako se ona seća iz ličnog iskustva, ali i iz priča starijh.
Kirvaj se ovde obeležava uvek na isti način.
„Na dan praznika ujutru odlazi se na misu, posle toga dočekuju se gosti, onda se zajedno odlazi u kafanu, pa na bal koji se obavezno organizovao svake godine, kao finale dana. Od 1941. godine kada nije bilo baš popularno slaviti verske praznike, meštani Skorenovca bi se organizovano odvezli na Dunav dan iza praznika, gde bi tako obeležili svoju slavu.“
Vremenom su zabrane prestale, ali je ostao običaj da se dan nakon kirvaja kolektivno odlazi na Dunav ( Prioaliju).
„Stariji sugrađani pamte vremena kada je ringišpil bio postavljen kod radionice kovača Kiš Lajoša, radnje koja i danas radi. Za decu bi bio postavljan manji ringišpil kod tadašnje kafane kod Bokroša ( danas je tu prazan plac pored prodavnice Podunavlje)“- setna su sećanja koleginice Tereze na ta vremena.
Generacija naše sagovorenice Tereze pamti nezaboravne vožnje u dvorištu OŠ „Žarko Zrenjanin“, a danas se ringišpil postavlja na utrini, ispod klanice Pap Petera.
Od prvih kirvaja pa do danas uvek su dolazili prodavci razne robe i nudili je brojnim gostima i meštanima. Tako je i danas, šareno, brojno, sa puno graje i dobrog raspoloženja.
V. Živkov
