Osmi, deveti, deseti dan… Pedala i piše Dušan Milojkov
LONINGEN – Bremen – Lilienthal – Grasberg – Tarmstedt BREDDORF – 126 kilometara
Iz Lolingena polazim oko 09.00 časova. Vozio sam ulicom koja je imala divnu travu i drvorede, i zamišljao kao da se krećem čamcem po reci, ulica je reka, a šarene kuće i drveće-njene obale. Da sve to vidim omogućili su mi točkovi bicikla. Točkovi zato postoje, da se okreću. Ako stoje ne donose ništa.
Danas ću, ako naiđem na neku šumu, od sunca malo uteći u hlad. Ne zato što bežim od izvora života, već zato što u šumi čovek postaje jednostavniji: sve je oko njega jednostavno, sve živi otvoreno-i cveće i ptice i razno drveće. Šuma mi ne privlači pažnju samo zbog lepote, u njoj je tišina i svež vazduh. Ali pored šuma, na ovom putovanju privlače me i nepoznati ljudi. Postoji jedna teorija koja kaže:
“Budi oprezniji kada su u pitanju ljudi koji su ti strani”. Ta teorija ne važi u slučaju porodice Mrkulić. Kada sam stao pred jedan supermarket u Tarmstedt-u, sav radostan što sam čuo naš govor između dve ćerke i njihovog oca Damira bio sam možda previše slobodan što sam im prišao da ih pitam odakle su iz Srbije. Damir mi je odgovorio da je iz Podgorice (Gusinje), a supruga Almira je iz Pančeva, sa Koteža dva. Eto meni radosti zbog toga duplo više. Njihovo zadovoljstvo je bilo posebno, da me ugoste baš na dan kada slave Bajram. Dolazak u njihov dom je bilo zato i moje zadovoljstvo. Ne mogu ni opisati kolika je bila ljubaznost njihove dece Melise, Emila i Nejle. Dok je Melisa pripremala večeru istuširao sam se, a onda smo svi večerali. Tokom noći nisam se osećao baš dobro. Blaga temperatura najavljivala je problem, pa mi je Emil pre odlaska u džamiju dao lek. Preznojavanje je bio znak da će sve biti uredu u nastavku putovanja.
Teorija: “Budi oprezniji kada su u pitanju ljudi koji su ti strani” dakle ne važi kada su biciklisti u pitanju. Prema biciklistima su svi ljubazni, u to sam se uverio u društvu podice Mrkulić, tih divnih ljudi, kojih na sreću još uvek ima na ovoj planeti. Zahvaljujući biciklu još fizički nisam istrošen. Mogu reći da mi je srce istrošeno, jer su ga zagađivali politikom i ratovima, ali zahvaljujući biciklu njegov mišić je jak i odličo radi.
BREDDORF – Zeven – Heeslingen – Boitzen – Zteddor – Wangersen – Harsenfeld – Buterhude- Jork – Hamburg – ARHENSBURG
Pre polaska u novu etapu trebalo je prvo da doručkujem. Divni domaćini ponovo su bili na visini pa su me baš dobro „natovarili“ odličnim doručkom.
Čim sam krenuo u današnju etapu misli su mi bile uperene prema Hamburgu. Do tog nemačkog grada trebalo je proći čitav niz mesta navedenih u međunaslovu. Do Hamburga sam stao samo tri puta i nisam bio raspoložen previše ni o čemu da razmišljam zbog bojazni da mi se zdravlje ne pogorša. Bio sam uporan da što pre stignem.
Biciklizam je i u Hamburgu kao i u većini gradova Evrope, veoma zastupljen. Vozeći se stazama shvatio sam, bar mi se činilo, da se rukovodeća struktura u Hamburgu opredelila za viziju grada u kome bi motorni saobraćaj trebalo da postane stvar prošlosti. Oko petnaest sati bilo je vreme da ručam, ali to nije značilo da sam morao da pojedem hamburger. Umesto njega pojeo sam nešto od peciva i tek tada sam startovao dalje. Bio je to deveti dan vožnje. Posle osam dana i pređenih 865 kilometara nisam imao nameru nizašta da brinem. Ono što je trebalo da se dogodi već se pre dva dana dogodilo-probušila mi se guma. Kao za utehu nadao sam se da će sledeće bušenje da se desi tek posle hiljadu kilometara. Verglao sam, zato, svoje točkove jako, uverljivo-trdoglavo, na kraju sam i uspeo da izgradim svoju cikloturističku karijeru. Kao cikturista i danas je trebalo negde negde da prespavam, to je bilo na petnaestom kilometru od Hamburga u Arhensburgu.
Bez obzira na loše vreme i ovaj dan prošao mi je kao da je leteo, i on, kao svi prošli ostavio je lepu uspomenu.
ARHENSBURG – Delingsdorf – Bad Oldesloe – Reinfeld – Stubbendorf – Travemunde – Priwall – Boltenhagen – Winzmar – Neubukuw – Kropelin – ROSTOCK – 174 km
Samo da ne padne kiša. To mi je bilo potrebno da bih brže stigao u Rostok. Ali priznajem, koliko god da je ovo uređena zemlja, razmišljao sam i o Srbiji. Do Rostoka sam 2003. godine već vozio bicikl, išao sam te godine na EP u košarci. Ali tada sam išao kontinetalnim delom Nemačke, ovaj put isplanirao sam da to bude obalom Baltika. Zahtevna je to bila ruta onda, a i sada. Do Rostoka mi je od Arhensburga trebalo da vrtim pedale sto sedamdeset četiri kilometra, pa sam, bojeći se da ne prekinem nit misli, zapravo, da mi ih ne prekine neki automobil, tražio pogodno mesto da stanem i zapišem sve ovo od prve reči do poslednje u ovom prvom pasusu.
Vrlo često imam potrebu da odem iz saobraćaja i osamim se sa svojim mislima. Na ovom putovanju od mnogo kilometara osama će potrajati. Pošto danas nije bilo kiše našao sam na jedan proplanak i dao se na opisivanje moje životne priče. Sedeo sam u tišini, a kada je tišina ne volim da govorim. Osećao sam se svršeno i ovde u Nemačkoj.
Radoznalost za uživanjem u novim prledelima terala me je dalje. Za mene koji putujem na ovaj način, radoznalost predstavlja zadovoljstva i zato radoznalost nazivam predvorjem lične habrosti, u čemu ima i malo ludosti. Kada sam se odmorio tokom vožnje sam razmišljao gde bih stigao za godinu dana kada bih stalno pravo vozio? Ne zna se, a za pet? Ni to se ne zna. Ono što znam, i što se zna je, da je ispred mene Baltik. Da bih stigao na Baltik morao sam da stignem u Lubek. Duž ulica, zalivene suncem, blistala su stakla otvorenih prozora. Napravio sam pauzu da bih pogledao auto kartu. U njoj sam video da sam već dosta daleko od Hamburga. Da nisam stigao dovde osećao bih se kao ptić u ljusci koji nije imao snage da razbije ljusku i izleži se. Zato sam posle kratke pauze sa velikom snagom nastavio da vozim, osećao sam se kao da letim prema Lubeku. Kada sam stigao u Lubek trebalo je da pređem na drugu stranu jezera ( sebi sam napisao: VIDETI KADA SE VRATIM KUĆI DA LI JE TO REKA ILI JEZERO) feribotom, a da pritom pratim sve vreme obalu Baltičkog mora. U luci je bilo neverovatno mnogo biciklista. Svako od njih imao je oko sedamestak godina. Njihova radoznalost za moj put bila je velika pa su se ponudili da se družimo i da vozimo zajedno. Kao ja, i oni su išli u Boltehagen.
Posle nekoliko desetina kilometara stigli smo u Boltenhagen, a onda smo se pozdravili. U njemu sam na obali mora pojeo jedan kolač i popio crno pivo, da bih posle isto toliko kilometara, plus tri stigao u Winzmar. U ovom gradu kratko se zadržavam, odakle odlučan i smeo polazim u Rostok. Sam, kao Robinzon Kruso na pustom ostrvu napredovao sam iz kilometra u kilometar. Biti sam, to je ponekad jako dobro i nije teško. Odavno sam počeo da slušam samog sebe. Ranije sam slušao neke ljude, ali čim sam počeo da slušam sebe i čim sam odlučio da živim kako hoću, oči su mi se otvorile, i zato sam srećan i svima želim sličnu sreću. Zato sav srećan i veoma radostan iz centralnog gradskog jezgra Rostoka polazim u luku u kojoj je usidren brod kojim treba da pređem u Švedsku. Iz ove luke to sam već učinio davne 2003. godine. Sve mi je već poznato. I tada mi je vazduh mirisao na Baltičko more. Kao onda i sada ću u Malmeu ponovo voziti istim ulicama. Ponovo ću proći pored jedne lepe crkve. Pomenute godine u nju nisam ušao, ali ovaj put, s obzirom da mi je današnja etapa kratka, posetiću je.
Kada sam pronašao brod trebalo je pronaći i ofis i da se u njemu raspitam koliko košta najjeftinija karata. Saznao sam da je cena u proseku od 53 do 56 evra, a onda sam trebao da se ukrcam i čekam da feribot isplovi. Stajao sam na gornjoj palubi i posmatrao grad. Sa visine sam gledao ulice kroz koje sam vozio bicikl da bih stigao u luku, a onda je brod krenuo.
Mora i okeani su predivni, jer su još uvek koliko toliko bistri. Volim i reke, ali su prljave odavno. U tome su iste. Iste su i po svojim širinama i dubinama, to mi ne smeta, ali ne volim i smeta mi što su iste po prljavštini.
